Pušenje nargile poslednjih godina predstavlja sve zastupljeniju aktivnost među Z generacijom, iako je ponuda istih mnogo duže u barovima širom Srbije. S obzirom na našu dugogodišnju istoriju i odnose sa Otomanima, ne čudi zastupljenost nargile na našim prostorima, negde kao deo kulture a negde kao društvena aktivnost.
Neko kaže da je to klasično uživanje duvana, neko govori da je to čist hedonizam ali se svi slažu da je ponovo dobila na značaju zahvaljujući mladima.
Ipak, da bismo dobili odgovor na pitanje kako se nargila u velikom stilu vratila na stolove širom naše zemlje, u narednim redovima ćemo upoznati nargilu i njeno putovanje kroz vreme.
Šta je uopšte “nargila”?
Kalian, šisha, okka, goza ili nargila. Sve su ovo pojmovi za istu stvar. To je vrsta lule koja služi za uživanje duvana. Istina je da je uživanje duvana, koliko god znamo da je opasno po zdravnje, sastavni deo života velikog broja ljudi. Ova opsesivna navika se proteže širom sveta, od Turske do SAD, i njegova popularnost slabo jenjava. E sad, kako je uopšte nargila kao sprava postala ovoliko popularna?
Nargila, i celokupan doživljaj koji prati uživanje duvana je danas, vekovima stara gotovo umetnička forma. Sprava napravljena od stakla i zapravo je instrument pomoću kojeg se puši aromarizovan duvan dok dim prolazi kroz bazu koja je ispunjena vodom. Kao takva, bila je centar društvenog okupljanja i razgovora među porodicom i prijateljima. A kako je danas?
Da bi shvatili koliko je ona važan deo istočnih kultura pođimo od njenog nastanka.
Gde je nastala prva nargila?
Ako je verovati zapisima, prve “staklene lule” koje i danas prepoznajemo, nastale su u Indiji u 16. veku. Prva upotreba nargile zabeležena je sredinom 1500-ih kada je i duvan postao popularan među aristokratijom. Tada se pušenje šiše se smatralo hobijem rezervisanim za plemstvo.
Kako im je bio potreban način da uživaju duvan, iskoristili su preradu i proizvodnju stakla i stvorili revolucionarnu lulu koja traje i danas.
Hakim Aboul Futteh Ghilani, lekar iz Akbara smatra se pronalazačem nargile. On je razvio staklenu posudu kroz koju je dim mogao da se prečisti uspomoć vode. Prema zapisima, ovo je bila prva nargila ikada.
I tako je nargila krenula svoj “put oko sveta”
Nije trebalo dugo da se pronalazak proširi. Nakon Indije, kultura pušenja šiša brzo se proširila na Persiju, Tursku i Bliski istok. Već u 17. veku, pušenje šiše ukorenilo se u persijskoj kulturi, gde su meštani koristili listove jačeg duvana tzv. Adžami. Ono što je u Indiji bila šiša, to je u Persiji Nargila. Naravno, razlike nisu bile samo u duvanu i imenu već i u različitim tehnikama obrade, stilu i dizajnu nargila.
I u Persiji je nargila bila široko rasprostranjena i dostupna svima, ne samo plemstvu. Sve ovo, u kombinaciji sa promenama u stilu i dizajnu, omogućilo je rađanje industrije nargila kakvu danas poznajemo. Još jedna inovacija je potpuno promenila tok istorije nargile. Naime, dizajniranjem nargile na način da se kroz vodu bukvalno hladi dim, prečišćen i aromatizovan stiže do usta uživača nargile, došlo je do dramatičnog povećanja popularnosti.
Dolaskum u Egipat, nargile počinju da služe za sve zanimljivije ukuse duvana. Tamo je nastao “muasel” duvan sa ukusom meda i mente.Međutim, vremenom se ovaj temin proširio na sve duvane koji imaju dodate bilo koje druge arome.
Tokom 17. i 18. veka, nargila je postajala sve popularnija u Turskoj. Njen uspon u turskoj kulturi označio je kraj zastarelog izgleda, mesinganih dizajna sa verskim obeležjima.
Ponovo su postale znak statusa a iz najvrednijih nargila pušilo se nakon plemićkih večera i zabava kako bi se ukazalo poverenje prema gostima.
Sa Evropom je to malo drugačije
Ako znamo istoriju Otomanstog carstva na ovim prostorima, onda i znamo zašto su nargile sve vreme prisutne u našoj zemlji. Neko je koristi radi zadovoljstva a neko radoznalosti radi. Svima je zajedničko da je to jedna od “zaostavština” Turaka koji su bili na ovim prostorima.
E sad, sa Evropom to funkcioniše malo drugačije jer se nargile u evropskim zemljama isključivo plasiraju kao deo druge kulture i poštuju se kao ritualni segment.
Svaki narod sa sobom nosi deo svoje kulture, a kada se negde zadrži, onda segmente te kulture ostavi tu. Tako su ljudi sa sobom nosili navike i rituale, pa je i nargila polako pronalazila svoj put i među Evropljanima. Mirgacije stanovništva sa Bliskog Istoka, globalizacija kao i sam turizam doveli su do toga da se, između ostalog otvaraju nargila barovi i prodavnice u kojima se mogu kupovati razne arome, duvan i nargile.
Danas gotovo u svakom velikom evropskom gradu postoje specijalizovane prodavnice za prodaju kompletne opreme za pušenje nargila, ali i kafići sa potpunim doživljajem istočnjačke kulture.
Kako nargila funkcioniše?
Bez obzira na krajnji dizajn, nargila se sastoji iz nekoliko univerzalnih komponenti: posuda za vodu, metalno telo, glavu sa rupama i fleksibilno crevo sa usnikom.
Ovaj instrument funkcioniše tako što sagoreva drveni ugalj koji sagoreva smešu duvana, ali i zagreva vodu. Dim koji stvara ugalj pomaže da se duvan kreće kroz vodu i crevo do usnika. Sam ugalj se zagreva oko 5 minuta.
Za samo punjenje potrebno je da se glava nargile napuni do ¾ duvanom a onda se glava prekrije aluminijumskom folijom.Foliju je potrebno izbockati kako bi se omogućio protok vazduha.
Ukoliko se sipa više vode nego što je potrebno, može dovesti do toga da pušač primeni jaču silu da bi povukao dim. Kada se povuče vazduh kroz crevo, vazduh ulazi, prelazi preko uglja i ulazi u posudu za duvan. Takav vazduh zagreva duvan, stvara dim koji preko tela nargile odlazi u deo sa vodom (kada se čuju mehurići). Tako ohlađen dim, kreće se do pušačevih usta.
U zavisnosti od arome, duvan može imati različite ukuse. Ono što moramo napomenuti je da korišćenje nargile izlaže osobu svim komponentama duvanskog dima, i voda u nargili ne filtrira ove komponente.
Čak i ako osoba ne puši direktno iz nargile, i dalje može biti pasivni pušač.
Šta zapravo krije ritual pušenja nargile?
Nargile su kako smo napomenuli jedno vreme bile statusni simbol. To znači da nije svako mogao da puši šišu ili nargilu. Dakle, jednostavo ove sprave nisu bile za “obične ljude” već isključivo za plemiće. Kvalitet izrade nargile, kvalitet duvana pa i veličina nargile bila je statusni simbol. To je u startu značilo da, ukoliko neki plemić, u toku večere dodeli nargilu (šišu) drugoj osobi, on je smatra ravnu sebi i krug poverenja se tako formira i po potrebi širi.
Otuda i ritualno sedenje u krugu. Sedenje je deo kulture sa Bliskog Istoka a krug simbolizuje poverenje. Pušenje nargile je ritual kome nije svako mogao da učestvuje. Sve i da se neko zatekne u prostoriji u kojoj je nargila, može se pridružiti samo po pozivu onoga ko ritualno pali nargilu.
A kako je danas?
U brojnim barovima nargila uglavnom upotpunjava druženja daje “final touch” večerima u dobrom društvu, bez obzira na kulturu, status pol. Nargile danas bukvalno možete iznajmiti tokom ispijanja kafice sa društvom a cena će zavisiti od lokala.
Ostaje enigma da li će pušenje nargile vekovima ostati kao nešto što je “must try” ili će sa raznim kulturološkim uplivima, uskoro ponovo otići u zaborav.
Ostaje nam da čekamo. A do tada, potražite neki bar ili iznajmite nargilu, i učinite jedno veče sa prijateljima drugačijim od ostalih.
